Pravi dokaz da radiš svoj posao dobro, je da te niko ne pita kako si došao do njega. To sam zaključila tek kada je bivši kolega pričao kako sam se neočekivano zaposlila, a ostali su slušali začuđeni. Ovo nije priča o fakultetu, praksi, i oglasima. Moja priča je čista snalažljivost, koju treba kao i svaku priču, ispričati od početka.

Studirala sam slikarstvo. Završavala sam drugu godinu osnovnih studija, i večito slikarsko pitanje egzistencije me je uhvatilo nešto ranije nego moje vršnjake. Međutim, nije samo u pitanju fizička egzistencija. U srednjoj školi sam htela da budem hemičar. Nedostajali su mi brojevi i logika.

I tako jednog dana: ​”Ćale, hoću da postanem programer” ​ili kako sam to već rekla, ne sećam se. Mislim da je tata negde sačuvao taj Skype razgovor. Inače nije da se hvalim, ali moj tata je programer od kada ta profesija kod nas postoji. 🙂

“Evo ti neka knjiga, ja sam iz nje učio Javascript. To ti radi u browseru, nema šta da se kompajlira.”

Tako sam počela da učim Javascript, iz knjige stare 12 godina. U svakom slučaju, služila me je. Praveći svoje prve ​hello world​aplikacijice, koje nisu bile ništa više nego jedno dugme koje menja tekst klikom, navukla sam se na tu moć da računar radi ono što mu ja kažem. Posle tri godine pravljenja potpuno subjektivnih, umetničkih dela, konačno sam dohvatila nešto konkretno. Ili radi ili ne radi, nema trećeg.

Provela sam to leto učeći funkcije, operatore, terminologiju, i sve što bih danas nazvala osnovama. Što sam više učila, to sam bila svesnija koliko toga je još preostalo da se nauči. Nakon dva meseca svakodnevnog učenja sam iscrpela tutorijale i stare knjige. Želela sam da naučim one stvari koje ne pišu u tutorijalima, kako donositi odluke, kako planirati velike projekte… Nebitno što su meni tada “veliki projekti” značili prezentacione veb sajtove.

Ja sam htela da radim sa ljudima, da vidim ovo što sam naučila u svom prirodnom okruženju.

U potrazi za veb programiranjem “u prirodi”, ukucala sam u Gugl reči “web design beograd”. Otvorila sam sve rezultate, ali mi je samo jedan posebno zadržao pažnju. Danima sam posećivala tu stranicu, pročitala je hiljadu puta. Po preporuci moje tadašnje cimerke, rešila sam da se pojavim uživo. Da vide da imam inicijativu, reče ona. I bila je u pravu.

Potpuno nenajavljena, jednog septembarskog dana 2013. godine u pet popodne (trebalo mi je sat vremena da nađem zgradu), su me na vratima buduće firme dočekala tri veoma zbunjena programera. Jedna od njih je sela da popriča sa mnom, poslušala šta imam da kažem, i diplomatski mi je savetovala da pošaljem CV, pa šta bude biće.

CV naravno nisam imala, ali sam počela da ga pišem čim sam stigla kući. Pisala sam ga narednih četiri nedelje. Završavala sam sajtiće i trudila se maksimalno da dokažem i pokažem šta znam. Više od mesec dana nakon tog bizarnog dana, poslala sam CV i pismo. Odgovorili su mi skoro odmah zadatkom. Žešće sam se uplašila.

Iskreno, nisam tražila posao tada. Tražila sam praksu kroz koju bih naučila nešto korisno. Zadatak me je iznenadio jer je bio ozbiljan zadatak za ozbiljan posao. Zahtevao je tehnologije za koje nikada nisam čula, da bi se rešio problem koji je složeniji nego bilo šta što sam do tad radila. Tatin odgovor je bio “Aha, super, ništa ja tu ne razumem.” Bez obzira, uzela sam da ga radim kako sam znala i umela: uz pomoć vernog Gugla, tutorijala, i starih knjiga.

Predala sam zadatak čim sam ga završila. Odgovorili su mi pozitivno i pozvali me na razgovor, “da prođemo kroz neke detalje.” Tada sam mislila da dajem sve pogrešne odgovore, da će sigurno zaključiti da ništa ne znam.

“Jesi li nekada radila sa AngularJSom?”

“Pre? Ne, nisam. Samo za potrebe zadatka.”

“Kako si se onda snašla s njim?”

“Pa… pročitala sam ono što piše na sajtu, gledala tutorijale, čitala stackoverflow.”

Barem sam znala ključne reči. 😀 Počela su više tehnička pitanja.

“Video sam da si koristila angular.copy u jednom trenutku, zašto ti je to bilo potrebno?”

Da li je ovo trik pitanje?

Možda sam trebala da koristim nešto drugo?

“Da se ne bi menjao taj objekat dok se ne klikne ‘save’, jer je inače funkcija dobijala referencu.”

Po smešku bih rekla da je to bio tačan odgovor.

Dosta vremena kasnije sam pričala sa njim o tom razgovoru. Reče mi da je bio ubeđen da je neko uradio zadatak za mene. Nije verovao da neko može da razume reference i objekte bez formalnog obrazovanja ili barem godina iskustva. “To nije nešto što se nauči iz knjige!”

Ali očigledno jeste. Ili je nasledno. Ko zna?

Tako sam dobila svoj prvi posao. Tamo sam upoznala mnogo predobrih ljudi, uključujući jednu devojku koja me je na kraju preporučila u ​Seven Bridges Genomics​,gde trenutno radim više od godinu dana.

Nisam ni mogla da sanjam da će me ta knjiga stara 12 godina dovesti dovde.

Obožavam svoj posao. Radim na veoma složenim projektima, koristim najnovije tehnologije, i okružena sam motivisanim ljudima. Što je najbitnije, moja karijera nije ni u jednom trenutku postala manje uzbudljiva.