Kao senior software engineer u nekom prethodnom periodu, koji traje već dugi niz godina, osećao sam se veoma dobro i ugodno. U redu, bilo je tu svakakvih situacija i to uglavnom interesantnih, pregršt zanimljivih zahteva, očekivanja, ljudi, zemalja, putešestvija, tehnologija, uspona, padova, pa opet uspona, deliveryja, kratkih rokova, dugih rokova, klijenata, kolega, tehnologija, frameworkova i tako unedogled. Ali osećao sam se veoma dobro. Udobno ušuškan u svojoj zoni komfora, tamo gde sve ima neki svoj red, tamo gde sam suvereno uspostavio ravnotežu između samog sebe i ostatka planete, tamo gde je sve dovoljno predvidljivo, a opet na momente zasija neka iskra dozirane dinamike, čisto da se ne upadne u neugodnu kolotečinu. I uopšte se nisam bavio bilo kakvim razmišljanjima o napuštanju te svoje zone komfora.

Dobro, ponekad bih se zapitao kako bi bilo da se bavim nekim totalno drugim poslom, no te misli bi se veoma brzo izgubile čim bih sebe zamislio u nekloj drugoj ulozi.

Kada se baviš programiranjem dugo godina, stvari nekako stoje na svom mestu. Jasno ti je šta se od tebe očekuje, na taskove i zadatke gledaš iz prave perspektive, komunikacija se tokom godina razvila do visokog nivoa, svestan si da si deo tima, znaš da je sastavni deo posla to što se veoma često srećeš sa stvarima  i tehnologijama za koje nikada nisi čuo a uz to ni video, na mlađe kolege gledaš sa dosta empatije i razumevanja jer si i ti sam nekada bio u njihovoj koži, veština rešavanja problema se usavršila do neslućenih visina, ni sam čovek ne veruje kakve sve zadatke i probleme može da reši dok to ne uradi. Najvažnije od svega, dobro znaš da si deo tima i da si deo organizacije i da znaš kako izvući najbolje iz sebe u svakom trenutku kako bi doprineo što kvalitetnijem rezultatu.

Od kako sam došao u Serengeti, sve se odvijalo u tom ritmu. Nije bilo nikakve neizvesnosti.

Međutim jednog sasvim običnog dana na poslu koji uopšte nije izgledao kao da će se desiti nešto neuobičajeno, došao je predlog od mog nadređenog da postoji mogućnost da dobijem ulogu development team leada na jednom projektu kod renomiranog enterprise klijenta. Na samom početku sam bio pomalo rezervisan što se tiče promene uloge, ali nakog kraćeg razmišljanja sam pristao. Neko prethodno iskustvo je bilo takvo da generalno i nema nekih dramatičnih razlika između senior software inženjera u timu i development team leada. U principu, nekako je bilo prirodno da se najiskusniji član tima i ponaša kao primer i kao vođa, da daje rešenja koja se najčešće prihvataju, da bude mentor mlađim kolegama, da zasuče rukave kad dođe do nekih kritičnih momenata i isprogramira šta treba, da bude najstabilniji kada je najteže. To je to. Jedina stvar koja je budila nekog crva sumnje je bilo to enterprise okruženje. Poznato je da enterprise okruženja imaju veoma jasno definisan set pravila i procedura i naročito su jasno definisane pozicije i uloge.

I bio sam u pravu.

Liderska pozicija u softverskom timu u enterprise okruženju jeste veoma drugačija od uloge senior programera. I to na momente drastično!

Kada si programer, stvari zavise od tebe, tvog tehničkog znanja. Rezultati zavise od tvog rada. S druge strane liderska pozicija zahteva potpuno drugačiji pogled na svet. Rezultati zavise od toga kako ti upravljaš radom drugih. To je potpuno druga dimenzija, drugi set veština koji ti je neophodan. Moraš da proceniš sposobnost članova svog tima, moraš da proceniš koliko su tvoji članovi tima spremni i sposobni  da obave određeni zadatak i to svaki ponaosob. Moraš da proceniš koliki potencijal za razvoj poseduju. Moraš da planiraš performanse članova svog tima i to opet svakog ponaosob. Moraš da upravljaš vremenom, da upravljaš konfliktima, da delegiraš, da daješ feedback. Moraš da imaš sposobnost donošenja dobrih odluka i tako u nedogled. To je potpuno druga perspektiva pogleda na posao.

Tvoji rezultati zavise od rada drugih ljudi. Od toga kako upravljaš radom drugih ljudi.

Kada sam preuzeo poziciju development team leada na projektu kod renomiranog klijenta i kada sam ubrzo shvatio sve ovo, odjedanput se više nisam osećao ugodno. Nešto što je trebalo da bude logičan nastavak puta, pa čak i bezbolan prelazak na stepenicu više, pretvorilo se u nešto što nisam očekivao.

I šta ćemo sad?

Sećam se prve lekcije iz udžbenika. Kako objasniti talasno-čestični dualizam? Jednom rečju, teško.

Bio je to neki udžbenik iz elektromagnetizma na drugoj godini studija. Kada sam pročitao tu rečenicu, imao sam utisak da tu materiju nikako neću moći da savladam. Kada ti autor u prvoj rečenici saopšti, odmah na početku da će biti teško, šta drugo može da ti padne na pamet. Naravno, materiju sam uspešno savladao, doduše iz trećeg pokušaja, ali na kraju se samo broji rezultat, zar ne? Posle toga sam znao da neće postojati ništa što neću moći da savladam, da neće biti te prepreke pred kojom ću da ustuknem. Jer kad čovek u nekom trenutku svog života ovlada elektromagnetizmom, sve ostalo izgleda mnogo lakše. Ili…

Godine iskustva su me naučile da jednostavno, ukoliko je čovek dovoljno motivisan i uporan, ne postoji neka veština kojom se ne može ovladati dovoljno dobro. I to je tako. Priroda programerskog posla i jeste takva da se konstantno moraš suočavati sa stvarima koje su ti nepoznate. Zato je to i jedan od najlepših poslova na svetu. Krenuo sam od početka, smireno, temeljno i stvari su krenule da idu.

Ono što razlikuje vrhunske kompanije od dobrih kompanija je briga o rastu karijere zaposlenih. Naročito u planiranju rasta zaposlenih. Onog trenutka kada je bilo poznato da ću preuzreti development team lead poziciju na projektu kod renomiranog enterprise klijenta, stigao mi je email iz HR odela, poziv na edukaciju iz voditeljskih veština.

U tom trenutku, to je bilo ono što mi je trebalo. Unaprediti set veština koje su neophodne da bi se posao obavljao na visokoj razini. Unaprediti sve one soft skills koje su mi eventualno nedostajale. To je bilo to.

Kako je edukacija napredovala, tako sam i ja napredovao. Kako je projekat išao napred, ja sam bio sve bolji i bolji. I projekat je postajao sve bolji i bolji. I naravno, rezultat nije izostao. I ponovo se sve vratilo u svoje uobičajene tokove.

Na kraju je uvek važan rezultat. I to je ono što se računa. I to je odlika vrhunskih kompanija, a Serengeti je definitivno jedna od njih.