37,1%, 17,6%, 15%, 20%… Znače li nam nešto brojke sa kojima se većina nas, koji smo deo IT industrije, negde susrela? Da li su važne zato što stvarno prave razliku ili su samo trka za statistikom?
Pomenuti procenti tiču se zastupljenosti žena programera u IT sektoru.
Biti žena u IT-u, koji se stereotipno smatra “muškim svetom”, nije tako zastrašujuće kao što se čini. Knjige i filmovi nas uče da je ovaj sektor “naseljen” samo štreberima, sa pikslama umesto naočara, ali stvarnost je mnogo drugačija. To mogu da posvedočim iz ličnog iskustva – ja sam dvadesetšestogodišnjakinja koja radi kao IT stručnjak u poslednje tri godine i uopšte ne nosim naočare.
Baš u najvažnijim trenucima mog odrastanja i odabira čime ću se baviti (srednja škola, fakultet), informacije koje su dolazile do mene su bile ograničene, ili bar ograničenije nego današnjoj deci i srednjoškolcima. Moje okruženje nije bilo iz sveta tehnologija, i veoma je malo znalo za neke novije profesije, a naročito u IT-ju. Kako sam to zanemarila i izvukla najbolje iz ekonomije i organizacije koje su bile moj put veći deo odrastanja?
Danas je velika privilegija biti srećan, voleti svoju profesiju, svoj posao i sve to upakovati u lep život. Da li ste i vi pogrešili kao mali? Birali sportove koji nisu za vas, omanuli u izboru škole, pogrešne ideje realizovali kao prave i malo skretali i lutali. Evo kako to izgleda kada neko posle prve etape školovanja za farmaceuta, uzme preokret u svoje ruke i putem matematike stigne do programera.
Svoj prvi kompjuter sam dobila u 6. razredu osnovne škole. Od tog trenutka vikende I raspuste sam provodila igrajući igrice po ceo dan. Već sa 12 godina sam maštala kako ću jednog dana praviti baš ovakve igrice. Moje naredno obrazovanje išlo je u tom smeru, upisala sam gimnaziju I nakon toga FON, smer Informacioni Sistemi i Tehnologije. Ovo čini moju pricu nekako “običnom”. Ali sled događaja koji je doveo do toga da ja dobijem svoj prvi kompjuter je itekako neobičan.
Časovi matematike, fizike i programiranja su mi od srednje škole bili omiljeni pa je odabir Fakulteta informacijskih tehnologija u Mostaru bio dobra prilika da nastavim da slijedim svoja interesovanja. Znala sam da je programiranje moj poziv, ali nisam ni slutila da ću za nekoliko godina biti u San Francisku u posjeti klijentu, razvijati aplikaciju za pametne naočale, pisati ovaj tekst i dijeliti svoja iskustva.
Pravi dokaz da radiš svoj posao dobro, je da te niko ne pita kako si došao do njega. To sam zaključila tek kada je bivši kolega pričao kako sam se neočekivano zaposlila, a ostali su slušali začuđeni. Ovo nije priča o fakultetu, praksi, i oglasima. Moja priča je čista snalažljivost, koju treba kao i svaku priču, ispričati od početka.
Davno je bilo kad sam slušala svog tatu kako nekom kolegi govori u slušalicu “E onda kad insertuješ, onda džojnuješ te dve tabele, a za ovo drugo onda napišeš triger…”. Tada nisam znala ovo što sada znam – da ću izabrati istu profesiju i da put do izbora neće biti pravolinijski. IT mi je uvek bio privlačan, ali bilo je i drugih zanimanja koja su me interesovale. Iako me je okolina na razne načine odvlačila od toga, na kraju je izbor ipak pao na programiranje.
Pre upisa na fakultet, na pitanje da li želim da se bavim IT-jem moj odgovor je bio kratak- NE. Ne želim da dane provedem sedeći za kompjuterom, kucajući “neki dosadni kodˇ. Za mene je ipak nešto dinamičnije, kreativnije, tada nisam znala šta, ali verovala sam da postoji. Upisala sam smer za menadžment i organizaciju ubeđena da ću tu pronaći nešto što me stvarno zanima.
Radim kao Web developer u firmi TeTetrader. TeleTrader se bavi distribucijom podataka sa svetskih berzi, a moj posao je programiranje aplikacija za prikaz i analizu tih podataka.
